beats by dre cheap

ZBOGOM

   Gotovo s prezirom, odgovarala je na moja pitanja. U stvari i nije. Pričala je svoje, ja sam samo pokušavala da skrenem temu, da saznam nešto konkretno.
- Je l' se sećaš kad smo bile klinke, pa zamišljale kako bi bilo umreti i kazniti mamu i tatu jer nas nisu pustili da ostanemo u gradu do ponoći, kao sve naše vršnjake, nego moramo u pola 11 da budemo kod kuće, jer zna se ko ostaje do ponoći. Onda dođem kući, kad je najbolje, s onom smrčenom facom i mrzim ih. I, dok se tuširam zamišljam kako sam umrla, i kako se majka baca na moj kovčeg i kako joj je žao što me nije puštala da izađem do 12 k'o sva normalna deca.
Smejem se.
- Nije smešno. Evo, sad sa skoro četr'es pet zamišljam šta bi bilo da umrem i ko bi mi padao na kovčeg. Majka sigurno bi da je živa. Nego 'vako: muž, deca, tkz.prijatelji.
- Joj, tebe! O, čemu ti razmišljaš. Je l' znaš da su to borderline samoubilačke misli.
- Ne seri, majke ti. Da nisam ovolika pička, umrla bih onda kad je trebalo da se umre, kad je bilo prilika i bolesti, nego sam se borila kao lav. Mogu eventualno nešto pasivno - agresivno, da opet počnem da pušim ( a već puši puno ), da jedem nezdravo i pijem, mada to s alkoholom.... Ne znam, brate biću ružna, poružneću. Sve te žene što puno piju, poružne.
- A, ove što puše izgledaju super ispeglano.
- Pa, ne... al' to je bar popravljivo. Botox, šta ja znam.
- Jes'... Ti ćeš na igle. Dan danas te vodim da vadiš krv.
Tišina.
- Stvarno, da sad umrem koju pesmu bi ti odabrala da mi puste na sahrani?
- "Sneg je opet Snežana" od Šabana. U skladu s tvojim stanjem.
- Ne, ne kenjaj opet. Haj' sad ozbiljno. Koju bi mi pesmu pustila, dok plačeš ispred kapele?
- Ko kaže da bih ti bila na sahrani? Ja ni na svoju neću doći. Koliko njih sam za svojih četre's sahranila, ne mogu više ni načiju sahranu, a ni na venčanje. Jbt, razvode se šest meseci nakon venčanja....
- Hajd smisli. Šta bi mi pustila, da na primer dođeš?
Tišina.
- "Beautiful Maria of my soul" i zvala bih Armanda Asantea da peva.
Gleda u prazno, a ja se smejem sama sa sobom.
- Što baš tu pesmu?
- Lepa, ljubavna pesma. Reči su mi baš nekako jake. Šta ja znam. Inače kad čujem tu pesmu, vidim tebe kako se njišeš uz tu pesmu uz onog papka. Je l' se sećaš hahahaha.
- Kog papka?
- Ma, nema veze. Nije bitno. Eto, tu bih pesmu. Prvo na engleskom, pa na španskom. Garant bi svi plakali.
- Misliš?
- Znam. Eto, da ja umrem ( ne daj Bože, gluho bilo ), ja bih volela da se takva muzika pušta, ne da mi oni sviraju plek muziku. Ako su već džipsiji, neg budu srećni.
- Da umreš, kome bi ostavila parfeme i kozmetiku?
- Nisam razmišljala o tome. Nemam pojma. Tražila bih da mi napune sanduk parefemima i kozmetikom i maramama ( torbe i nakit )...
- Što?
- Pa, da me ne ogovarate kad umrem pička vam materina, kojoj sam više dala, kojoj manje.
- Nije ti to loše, sve svoje nosiš sa sobom.
- Ma, gde nosim? I, dosta više o tim glupostima. Majke mi, umorila si me kao da sam bila u teretani. Vidi na šta ličiš? Obrve ti kao kad smo se slikale za kraj školske godine u osmom. Što se ne farbaš?
   Otišla sam po picentu. Njeno kupatilo znam kao svoje. Na veš mašini, kutija s njenim špecijama. Žmureći sam našla pincetu.
   U dnevnoj, sedela je silueta jedne žene koju poznajem. Pušila je dugačke, duboke dimove na kojima sam joj zavidela iz dubine duše, ali ne - neću to više da radim.
Prišla sam joj i bez pitanja, nagnula glavu ka svetlosti i počela da joj čupam obrve.
Ćutala je. Ja sam joj pričala kako nama u familiji, po ženskoj liniji, opadaju obrve i kako sve do četrdesete imamo one "čudim" obrve, i kako mrzim što ih olovkom docrtavam, ali ako to ne uradim, onda me ljudi pitaju je l' mi dobro?
- Znam, pričala si mi to. Znam ti i tetke i kevu. Smešne su na slikama. Sve tri se čude.
- E, tako i ja, rekoh. Lako je tebi s ovom šumadijom.
- To mi je na ćaleta.
Od gore, od naopačke, videla sam kako se zadrhtala gornja, puna usna. Suze zatim.
Vukla sam joj čekinje iz korena. Ona je zapalila sledeću cigaru.
Plakala je zato što čupanje obrva boli. Boli kad ti se iz duše čupa svašta nešto. I pokojna mama, pokojni tata... mamika i deda.
- Hoćeš da ti očupam nausnice?
- Čupaj.
I to ju je jako bolelo. Od suza one trake nisu htele lepo da se zalepe. Tu i tamo sam, ovako poćorova ostavila po koju čekinjicu.
I to joj je na ćaleta.
- E, ribo noge ćeš sama.
Nasmejala se.
I ja sam.
- Nedostajaćeš mi, rekla je. Ti znaš da nemam nikog drugog osim tebe.
- Imaš muža i dete.
- Da, ali nemam više nikog. Ti odeš i tako... kao da je sve gotovo.
   Zagrlile smo se i tako stajale. Plakala sam joj u udubljenje ključne kosti. Viša je i vižljastija od mene. Zavukla je ruke u moju kosu i ridala. Ridala sam i ja, jebem ti život i sve ti jebem.
Morala sam da krenem.
   Držale smo se za ruke i gledale u pod. Onda sam se okrenula i otišla. Čula sam kako plače ili sam čula sebe? Nisam sigurna.
Taksi je mirisao na duvan i vanilu. Taksista je bio vidno raspoložen za ćasku. Izvinila sam se i rekla, promuklim glasom da baš nisam za priču i da ne zameri.
- Da Vam nije neko umro, ne daj Bože? Pitao je besmisleno i uplašeno.
- Jeste, umro je.
- Neću pitati ko, rekao je. Primite moje saučešće.
- U redu je, hvala.
   To poslednje veče u Novom Sadu, bilo je hladno, tmurno i kišno.
Dala sam novac taksisti i rekla da je u redu, kad je hteo da mi vrati kusur.
- Puno je to para, Gospođo. Teško Vam je sada. Nemojte. Uzmite, trebaće Vam.
- Ne, ne. U redu je. Laka Vam noć. Čuvajte se.
- I Vi, Gospođo. I da znate: čovek može puno podneti, više nego što mi mislimo da možemo. Jake smo mi životinjke.
Mahnula sam mu u znak odobravanja i poslednji put prošla kroz crveno - belu rampu.

Description of a Struggle
http://sviti.blogger.ba
10/05/2017 04:33