beats by dre cheap

Y

U subotu, kad sam baš bila odlučna da neću plakati, pored auta, dok mi je uz butinu stajao junior i cvilio kao mali haski, pala sam starom na grudi i ridala kao nikad u životu. I on je mene stisao kao da me nikad neće pustiti, i šaputao:"Sine moj, doćiće će tata, videćeš brzo to prođe, šta je to pet - šest meseci, znaš kako će brzo april!"
Tako sam ga oplakivala kad sam bila mala dok se spremao da ide na posao, dok je baka govorila:"'Ajde ne ga oplakuj, neje umreja!" Svojim južnjačkim, tvrdim dijalektom umela je da uteši kao dum - dum metak.

Ja sam otresala ramenima, dok mi se dijafragma skvrčila kao stari, izgaženi lastiš.
Moj dečak nije prestajao da cvili i zapomaže za bakinim cvećem i peskom ispred kuće, za bakom i onim prslukom... Tad sam, mislim, prvi put u životu pomislila da od bola može da se umre, zapravo. Devojčica je sela u auto, i kako je kasnije rekla, plakala u sebi, čedo mamino.
Dok smo im trubili na polasku, mama je okretala glavu, a stari je držao ruku na srcu kao kad se sluša himna i dva puta se lupnuo na mestu gde piše froot of the loom. To je bio naš znak da se volimo. I stari plače u sebi, skuplja gastritis, spazme i oslabljeni aortni zalistak.
Dečak je nastavio do Bečeja da cvili u navratima, nabrajajući bakinu kadu, mirišljave papirne maramice koje baka skuplja, njenu mirišljavu vunicu, kako mu je žao što je onomad pošarao bakin stolnjak - bilo je slučajno to njegova baka zna. I krofne, krofne su joj najlepšije i kad ga deda nosi na krkači, kad će opet mama? Pitao je , kad će opet moći? Šta ako bude jako star, a on jako velik pa deda ne može da ga nosi?

Ne žalim ja što ostavljam sve ovo.
Ja sam Jugoslovenka, moje zemlje više nema. Ostale su rane, svima su ostale rane. Po veroispovesi sam Vojvođanka i ne znam da mrzim, jer jedem Slovački kulen, Mađarski gulaš, Albanske baklave i sladoled... I niko nikog ne dira, a ko dira da mu se ogadi sve.

Mene boli što naša deca ne mogu da shvate težinu tuge na kojoj živimo, a ta je tuga tako privlačna. Ne shvataju da će neka budala negde zbog krsta ili nečeg drugog da zapuca na različitost.
Jebiga.
Prošle godine su u razredu kod ćerke morali da se izjasne šta su po nacionalnosti. Ona jedina nije znala šta je. Kad je došla kući, pitala je:"Mama, jesam i ja srbačica?"
Kako da joj objasnim da je i Srbačica i Hrvatica i Bosanka i Italijanka i Makedonka i Bugarka i ko zna šta sve ne još....
Kad smo je upisivali u novu školu, u novoj državi, nema Srbije, nema Bosne, nema Hrvatske. Ima Yugoslavia. To je to. Upisana je u novu školu kao Yugoslavian. I nek je novi početak i nek nije lako, al' ga nastavljam, nekako, tamo gde sam i stala.

Večeras sam htela da vam se isplačem. Niti vi znate mene, niti znam ja vas. Tu se i tamo znamo po rečima. To je kao kad se vozite gradskim, pa kod Futoške uđe bakuta, sedne do vas i počne da priča o snaji koja je truje, sinu koji ne može da nađe posao, unuci koja puši i kako su ovo proleće petonije sitne, a skuplje. Nosi filcani kaput nebo plave boje, stare kožne rukavice i šešir.

Tako sam vam i ja večeras jedna stara dama i kukam vam na tugu i suze, jer ja s tim emocijama ne znam. Mislila sam, davno, još dok sam bila mlada, da znam. Ako ništa drugo, s godinama sam naučila šta ne znam, a ne znam puno o životu.

Laku noć, cheers za nove početke.

Description of a Struggle
http://sviti.blogger.ba
26/03/2017 22:30