Description of a Struggle

"Svijet se počinje spasavati spasavajući jednog čovjeka; sve ostalo je ili grandiozna romantika ili politika." Č. Bukowski

10.05.2017.

ZBOGOM

   Gotovo s prezirom, odgovarala je na moja pitanja. U stvari i nije. Pričala je svoje, ja sam samo pokušavala da skrenem temu, da saznam nešto konkretno.
- Je l' se sećaš kad smo bile klinke, pa zamišljale kako bi bilo umreti i kazniti mamu i tatu jer nas nisu pustili da ostanemo u gradu do ponoći, kao sve naše vršnjake, nego moramo u pola 11 da budemo kod kuće, jer zna se ko ostaje do ponoći. Onda dođem kući, kad je najbolje, s onom smrčenom facom i mrzim ih. I, dok se tuširam zamišljam kako sam umrla, i kako se majka baca na moj kovčeg i kako joj je žao što me nije puštala da izađem do 12 k'o sva normalna deca.
Smejem se.
- Nije smešno. Evo, sad sa skoro četr'es pet zamišljam šta bi bilo da umrem i ko bi mi padao na kovčeg. Majka sigurno bi da je živa. Nego 'vako: muž, deca, tkz.prijatelji.
- Joj, tebe! O, čemu ti razmišljaš. Je l' znaš da su to borderline samoubilačke misli.
- Ne seri, majke ti. Da nisam ovolika pička, umrla bih onda kad je trebalo da se umre, kad je bilo prilika i bolesti, nego sam se borila kao lav. Mogu eventualno nešto pasivno - agresivno, da opet počnem da pušim ( a već puši puno ), da jedem nezdravo i pijem, mada to s alkoholom.... Ne znam, brate biću ružna, poružneću. Sve te žene što puno piju, poružne.
- A, ove što puše izgledaju super ispeglano.
- Pa, ne... al' to je bar popravljivo. Botox, šta ja znam.
- Jes'... Ti ćeš na igle. Dan danas te vodim da vadiš krv.
Tišina.
- Stvarno, da sad umrem koju pesmu bi ti odabrala da mi puste na sahrani?
- "Sneg je opet Snežana" od Šabana. U skladu s tvojim stanjem.
- Ne, ne kenjaj opet. Haj' sad ozbiljno. Koju bi mi pesmu pustila, dok plačeš ispred kapele?
- Ko kaže da bih ti bila na sahrani? Ja ni na svoju neću doći. Koliko njih sam za svojih četre's sahranila, ne mogu više ni načiju sahranu, a ni na venčanje. Jbt, razvode se šest meseci nakon venčanja....
- Hajd smisli. Šta bi mi pustila, da na primer dođeš?
Tišina.
- "Beautiful Maria of my soul" i zvala bih Armanda Asantea da peva.
Gleda u prazno, a ja se smejem sama sa sobom.
- Što baš tu pesmu?
- Lepa, ljubavna pesma. Reči su mi baš nekako jake. Šta ja znam. Inače kad čujem tu pesmu, vidim tebe kako se njišeš uz tu pesmu uz onog papka. Je l' se sećaš hahahaha.
- Kog papka?
- Ma, nema veze. Nije bitno. Eto, tu bih pesmu. Prvo na engleskom, pa na španskom. Garant bi svi plakali.
- Misliš?
- Znam. Eto, da ja umrem ( ne daj Bože, gluho bilo ), ja bih volela da se takva muzika pušta, ne da mi oni sviraju plek muziku. Ako su već džipsiji, neg budu srećni.
- Da umreš, kome bi ostavila parfeme i kozmetiku?
- Nisam razmišljala o tome. Nemam pojma. Tražila bih da mi napune sanduk parefemima i kozmetikom i maramama ( torbe i nakit )...
- Što?
- Pa, da me ne ogovarate kad umrem pička vam materina, kojoj sam više dala, kojoj manje.
- Nije ti to loše, sve svoje nosiš sa sobom.
- Ma, gde nosim? I, dosta više o tim glupostima. Majke mi, umorila si me kao da sam bila u teretani. Vidi na šta ličiš? Obrve ti kao kad smo se slikale za kraj školske godine u osmom. Što se ne farbaš?
   Otišla sam po picentu. Njeno kupatilo znam kao svoje. Na veš mašini, kutija s njenim špecijama. Žmureći sam našla pincetu.
   U dnevnoj, sedela je silueta jedne žene koju poznajem. Pušila je dugačke, duboke dimove na kojima sam joj zavidela iz dubine duše, ali ne - neću to više da radim.
Prišla sam joj i bez pitanja, nagnula glavu ka svetlosti i počela da joj čupam obrve.
Ćutala je. Ja sam joj pričala kako nama u familiji, po ženskoj liniji, opadaju obrve i kako sve do četrdesete imamo one "čudim" obrve, i kako mrzim što ih olovkom docrtavam, ali ako to ne uradim, onda me ljudi pitaju je l' mi dobro?
- Znam, pričala si mi to. Znam ti i tetke i kevu. Smešne su na slikama. Sve tri se čude.
- E, tako i ja, rekoh. Lako je tebi s ovom šumadijom.
- To mi je na ćaleta.
Od gore, od naopačke, videla sam kako se zadrhtala gornja, puna usna. Suze zatim.
Vukla sam joj čekinje iz korena. Ona je zapalila sledeću cigaru.
Plakala je zato što čupanje obrva boli. Boli kad ti se iz duše čupa svašta nešto. I pokojna mama, pokojni tata... mamika i deda.
- Hoćeš da ti očupam nausnice?
- Čupaj.
I to ju je jako bolelo. Od suza one trake nisu htele lepo da se zalepe. Tu i tamo sam, ovako poćorova ostavila po koju čekinjicu.
I to joj je na ćaleta.
- E, ribo noge ćeš sama.
Nasmejala se.
I ja sam.
- Nedostajaćeš mi, rekla je. Ti znaš da nemam nikog drugog osim tebe.
- Imaš muža i dete.
- Da, ali nemam više nikog. Ti odeš i tako... kao da je sve gotovo.
   Zagrlile smo se i tako stajale. Plakala sam joj u udubljenje ključne kosti. Viša je i vižljastija od mene. Zavukla je ruke u moju kosu i ridala. Ridala sam i ja, jebem ti život i sve ti jebem.
Morala sam da krenem.
   Držale smo se za ruke i gledale u pod. Onda sam se okrenula i otišla. Čula sam kako plače ili sam čula sebe? Nisam sigurna.
Taksi je mirisao na duvan i vanilu. Taksista je bio vidno raspoložen za ćasku. Izvinila sam se i rekla, promuklim glasom da baš nisam za priču i da ne zameri.
- Da Vam nije neko umro, ne daj Bože? Pitao je besmisleno i uplašeno.
- Jeste, umro je.
- Neću pitati ko, rekao je. Primite moje saučešće.
- U redu je, hvala.
   To poslednje veče u Novom Sadu, bilo je hladno, tmurno i kišno.
Dala sam novac taksisti i rekla da je u redu, kad je hteo da mi vrati kusur.
- Puno je to para, Gospođo. Teško Vam je sada. Nemojte. Uzmite, trebaće Vam.
- Ne, ne. U redu je. Laka Vam noć. Čuvajte se.
- I Vi, Gospođo. I da znate: čovek može puno podneti, više nego što mi mislimo da možemo. Jake smo mi životinjke.
Mahnula sam mu u znak odobravanja i poslednji put prošla kroz crveno - belu rampu.

26.03.2017.

Y

U subotu, kad sam baš bila odlučna da neću plakati, pored auta, dok mi je uz butinu stajao junior i cvilio kao mali haski, pala sam starom na grudi i ridala kao nikad u životu. I on je mene stisao kao da me nikad neće pustiti, i šaputao:"Sine moj, doćiće će tata, videćeš brzo to prođe, šta je to pet - šest meseci, znaš kako će brzo april!"
Tako sam ga oplakivala kad sam bila mala dok se spremao da ide na posao, dok je baka govorila:"'Ajde ne ga oplakuj, neje umreja!" Svojim južnjačkim, tvrdim dijalektom umela je da uteši kao dum - dum metak.

Ja sam otresala ramenima, dok mi se dijafragma skvrčila kao stari, izgaženi lastiš.
Moj dečak nije prestajao da cvili i zapomaže za bakinim cvećem i peskom ispred kuće, za bakom i onim prslukom... Tad sam, mislim, prvi put u životu pomislila da od bola može da se umre, zapravo. Devojčica je sela u auto, i kako je kasnije rekla, plakala u sebi, čedo mamino.
Dok smo im trubili na polasku, mama je okretala glavu, a stari je držao ruku na srcu kao kad se sluša himna i dva puta se lupnuo na mestu gde piše froot of the loom. To je bio naš znak da se volimo. I stari plače u sebi, skuplja gastritis, spazme i oslabljeni aortni zalistak.
Dečak je nastavio do Bečeja da cvili u navratima, nabrajajući bakinu kadu, mirišljave papirne maramice koje baka skuplja, njenu mirišljavu vunicu, kako mu je žao što je onomad pošarao bakin stolnjak - bilo je slučajno to njegova baka zna. I krofne, krofne su joj najlepšije i kad ga deda nosi na krkači, kad će opet mama? Pitao je , kad će opet moći? Šta ako bude jako star, a on jako velik pa deda ne može da ga nosi?

Ne žalim ja što ostavljam sve ovo.
Ja sam Jugoslovenka, moje zemlje više nema. Ostale su rane, svima su ostale rane. Po veroispovesi sam Vojvođanka i ne znam da mrzim, jer jedem Slovački kulen, Mađarski gulaš, Albanske baklave i sladoled... I niko nikog ne dira, a ko dira da mu se ogadi sve.

Mene boli što naša deca ne mogu da shvate težinu tuge na kojoj živimo, a ta je tuga tako privlačna. Ne shvataju da će neka budala negde zbog krsta ili nečeg drugog da zapuca na različitost.
Jebiga.
Prošle godine su u razredu kod ćerke morali da se izjasne šta su po nacionalnosti. Ona jedina nije znala šta je. Kad je došla kući, pitala je:"Mama, jesam i ja srbačica?"
Kako da joj objasnim da je i Srbačica i Hrvatica i Bosanka i Italijanka i Makedonka i Bugarka i ko zna šta sve ne još....
Kad smo je upisivali u novu školu, u novoj državi, nema Srbije, nema Bosne, nema Hrvatske. Ima Yugoslavia. To je to. Upisana je u novu školu kao Yugoslavian. I nek je novi početak i nek nije lako, al' ga nastavljam, nekako, tamo gde sam i stala.

Večeras sam htela da vam se isplačem. Niti vi znate mene, niti znam ja vas. Tu se i tamo znamo po rečima. To je kao kad se vozite gradskim, pa kod Futoške uđe bakuta, sedne do vas i počne da priča o snaji koja je truje, sinu koji ne može da nađe posao, unuci koja puši i kako su ovo proleće petonije sitne, a skuplje. Nosi filcani kaput nebo plave boje, stare kožne rukavice i šešir.

Tako sam vam i ja večeras jedna stara dama i kukam vam na tugu i suze, jer ja s tim emocijama ne znam. Mislila sam, davno, još dok sam bila mlada, da znam. Ako ništa drugo, s godinama sam naučila šta ne znam, a ne znam puno o životu.

Laku noć, cheers za nove početke.


Stariji postovi

Description of a Struggle